Кнез Павле - Биографија - Беседа владике Иринеја

Служен парастос кнезу Павлу Карађорђевићу

Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Г. Јован је у четвртак 14. септембра 2006. године, у 12 часова, у београдској Саборној цркви Светог Архангела Михаила, началствовао на парастосу кнезу Павлу Карађорђевићу, као и књегињи Олги и кнезу Николи, у присуству Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, епископa: Зворничко-тузланског Г. Василија relojes de imitacion, Бихаћко-петровачког Г. Хризостома, Врањског Г. Пахомија, Милешевског Г. Филарета, Будимљанско-никшићког Јоаникија, Аустралијско-нопвозеландског Г. Иринеја, и чланови породице Карађорђевића: престолонаследник Њ.К.В. Принц Александар са супругом Катарином; кнежева кћи Јелисавета, која живи у Београду, затим кнежев син Александар, који живи у Паризу, принцеза Линда, са синовима Михајлом и Ђорђем.

Парастосу су присуствовали, поред бројних верника, представника јавног и културног живота, и г. Александар Алексејев, Амбасадор Русије; Хали Полт, супруга Америчког Амбасадора; г. Бранимир Лончар, министар саветник Амбасаде Републике Хрватске; г. Хасан Сервет Октем, Амбасадор Турске; гђа. Jафа Бен-Ари, Амбасадорка Израела; г. Данте К. де Лима, Амбасадор Бразила; г. Ц.Х. Со, Амбасадор Малезије; Др Ким Јунг- Ли, Амбасадорка Јужне Кореје; г. Вилхелм Меиер, Амбасадор Швајцарске; Шарге д'Афаирес и Едуардо Х. Могуел Флорес, из Амбасаде Мексика, гђа. Лепа Бабић, Министар Саветник Босне и Херцеговине, и шеф конзуларног г. Митар Павић; почасни Генерални Конзул гђа. Љиљана Чашим; г. Јосеп Љоверас, Шеф делегације ЕУ, Шри Ланка; и г. Харалд Хирсцхофер, ИМФ шеф, г. Радован Јелашић, Гувернер Народне банке Србије, г. Драган Којадиновић, министар културе, и г. Владимир Божовић, генерални инспектор полиције.

После парастоса књегиња Јелисавета је поклонила 2 књиге о свом оцу Патријаршијској библиотеци.

На парастосу блажене памјати кнеза Павла Карађорђевића, беседио је Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г. Иринеј, а беседу доносимо у целини.

На крају беседе, Преосвећени Владика Иринеј је прочитао поруке које су упутили Њ.К.В. Едвард, војвода од Кента, принц Михаило од Кента и принцеза Александра.

БЕСЕДА
ЕПИСКОПА АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКОГ
Г. Г. ИРИНЕЈА
ПОВОДОМ 30. ГОДИШЊИЦЕ УПОКОЈЕЊА КНЕЗА СРПСКОГ
ПАВЛА КАРАЂОРЂЕВИЋА
И ЊЕГОВЕ СУПРУГЕ КНЕГИЊЕ ОЛГЕ И СИНА КНЕЗА НИКОЛЕ


14. септембар 2006. године, Београд

У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА!

ВАША СВЕТОСТИ,
ВАШЕ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВО,
ВАША ПРЕОСВЕШТЕНСТВА,
ВАША КРАЉЕВСКА ВИСОЧАНСТВА,
ВАШE ЕКСЕЛЕНЦИЈЕ ГОСПОДО МИНИСТРИ,
ВИСОКОУВАЖЕНИ ПРЕДСТАВНИЦИ ДИПЛОМАТСКОГ КОРА,
ВИСОКОПРЕПОДОБНИ И ВИСОКОПРЕЧАСНИ ОЦИ,
ПОШТОВАНЕ ДАМЕ И ГОСПОДО –
БРАЋО И СЕСТРЕ У ХРИСТУ СПАСИТЕЉУ:

У овом rolex replica историјском Саборном храму Светога Архангела Михаила окупили смо се данас, на тридесетогодишњицу од уснућа у Господу човека слова и словесности, човека лепоте и уметности, човека културе и истинског ренесансног господина, нашег српског Кнеза Павла Карађорђевића. Заједно са нашим Патријархом Господином Павлом, заједно са нашим архијерејима, свештенослужитељима и верницима наше Свете цркве, заједно са његовом породицом, заједно са свима вама који љубите род свој и поштујете успомену на Кнеза Павла, помолили смо се Господу и Спасу нашем Исусу Христу, који је Живот и Васкрсење, за његову племениту душу и за душу његове супруге Кнегиње Олге и сина им Кнеза Николе.



Кнез Павле, праунук великог српског Вожда, био је по свему несвакидашња појава у нашој средини. Рођен од оца Кнеза Арсена Карађорђевића и мајке Кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато у Санктпетербургу, у царској Русији, имао је десет година када је први пут видео Београд, а једанаеста му беше када је остао сироче, без мајке. Одгајио га је његов стриц, Краљ Петар I Ослободилац.

У Београду је завршио гимназију, а затим је, по сопственој жељи, отишао у Енглеску, да на Оксфорду студира историју уметности. О њему се говорило да је, заиста, био – изнад маштања субјективних идеалиста – савршен, идеалан и узорити Београђанин посвећен лепоти. А лепота је оквир и неумитна коб идеалног Београђанина, пошто је жива веза, та наша нит, коју имамо са вечношћу; јер, лепота је садашњост, никад јуче нити сутра. И по речима Исидоре Секулић: “Коб лепоте . . . представља суштински израз бића. . .” А у трагању за изгубљеном лепотом у појмовнику Српства – руковети, стоји највиши израз лепоте у трагичном.

Први светски рат га је омео да одмах заврши факултет. После рата, он успешно окончава студије на Оксфорду и стиче диплому као Мaster of Аrts. У Лондону упознаје Кнегињу Олгу, кћер Принца Николе од Грчке и Велике руске Кнегиње Јелене Владимировне Романов. А о принцези Олги се говорило да је била најлепша принцеза Европе! Венчали су се у Београду, октобра 1923. године. Она му је подарила троје деце: Кнеза Александра, Кнеза Николу и кћер – Кнегињу Јелисавету.

Будући од ране младости велики љубитељ лепих уметности, посебно сликарства, Кнез Павле је одмах почео да ради на оснивању свог музеја. И почетком 1929. године, овде, преко пута овога светог Саборног храма, у конаку Кнегиње Љубице, почео је са радом Музеј савремене уметности, дело овог великог заљубљеника у лепоту. Он и његови пријатељи из Европе, даривали су, прву такву институцију у Срба, многим сликама прослављених уметника. Краљ Александар I га је 1933. године именовао за директора свих музеја Краљевине Југославије.

А онда, десила се трагична смрт његовог брата од стрица, витешког краља Александра I у Марсеју, 9. октобра 1934. године. И Кнез Павле постаје први Намесник младоме наследнику престола, краљу Петру II. Преузимајући ову одговорну дужност, дао је заклетву да ће очувати краљевину до пунолетства Петровог.

И, на његова плећа, одмах се свалила велика одговорност: очување целовите државе, као и мирења свих оних антагонизама који су избили на површину стварањем нове државе. На унутрашњем плану имао се суочити са разнобојном политиком и незадовољствима политичара, а у спољним пословима са све већим слабљењем савезника. Дубоко свестан својих одговорности, све напоре је улагао како би постигао скоро немогућу равнотежу у спољном и унутрашњом животу. Ипак, сам је у то време записао: “Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари”.

Већ почетком 1935. године основао је Музеј који је понео његово име. Тај Музеј одмах је постао светски познат и признат је и данас – иако укинут на суров начин и тренутно непостојећи – мит, светла успомена, не само Београђана, већ и свих софистицираних Европејаца. Са њим је Кнез Павле оставио о себи спомен, као што су то некада чинили најбољи српски владари – Свети Немањићи – градитеља цркава-задужбина, ремек дела српске цивилизације и културе. Довољно је данас само погледати његову колекцију слика у Белом двору, па одмах разумети каквим је укусом за лепо он био обдарен.

И заиста, на челу државе у коју је Србија уложила све што је имала, у најбурнијем периоду новије европске историје, налазио се принц-мецена лепих уметности, истински племић кога је Јован Дучић упоредио са славним фирентинским ренесансним Медичима.

У немиру почетних вихора Другог светског рата, на основу чињеница и логичког размишљања, увидео је Кнез намесник да Југославија мора сама, без ичије помоћи, да уреди своје односе са претећим светским силама. Кнез Павле је био дубоко свестан да њему лично прети велика опасност. Али знао је да се жртвује за већу ствар. Био је супериорна личност. Сећао се страдања нашег народа у току Првог светског рата, и по сваку цену желео је да избегне нове голготе. Расло је његово убеђење да нема обзира преко којих не би требало прећи за спас своје државе и народа да би се избегло још једно, незапамћено страдање.

И он, као одани државни поглавар, определио се за мир свом народу и постао је прва жртва неизбежног бремена своје трагичне епохе. По свом хапшењу, присутном војном свештенику Кнез је рекао: “Јадни Срби, шта ће с њима бити?” Дато му је четири сата да се спреми за пут. У поноћ, тог судбоносног дана 1941. године, са својом породицом Кнез Павле је напустио престоницу. У Грчкој је предат и спроведен у Египат. Затим је читава породица депортована у Кенију. Имали су да буду изоловани, усред џунгле, на обали језера Наиваша. Праунук Карађорђев је тако започео своје дуго изгнанство.

После Другог светског рата, он је поживео до 14. септембра 1976. године. Дана 12. априла 1954, Кнежев млађи син Никола, у кога је он полагао своје највеће наде, изгубио је живот у аутомобилској несрећи. Кнегиња Олга је преминула 16. октобра 1997. године.

Прошло је 65 година од његовог изгнанства. Испунила се “пуноћа времена” да се велики изгнаник врати својој Србији и да се земни остаци Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнежевића Николе врате у своју земљу и сахране у породичној гробници, а његов вољени музеј да се отвори и да нам буде извор који ће нас свеукупно водити од лепоте до истине. Амин! Боже дај!

Нека је вечан спомен блаженопочившем Кнезу Павлу Карађорђевићу!

(Tекст и фотографије преузети са сајта Српске Православне Цркве.)

Мапа сајта
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.