Покровитељ

ПОКРОВИТЕЉ

Отац и кћи

Посматрам фотографију. Снимљена је у Белом двору, на Дедињу, по свој прилици 1940. године.


У томе, далеком трену, на белој кожној софи седи кнез-намесник Павле. Он има на себи генералску парадну униформу, на којој видим Карађорђеву звезду и Орден краљевског Викторијанског ланца. На десном колену му је кнегињица Јелисавета, коју он очински обухвата својом руком.

На лицу кнеза Павла очитава се радост и понос, а његов поглед као да покушава да проникне у тајну љупкости којом зрачи мала принцеза.

Њене очи, које, знам, толико личе на његове, има се утисак, желе да виде нешто што се још не може разабрати иза лепршаве, али ипак непрозирне завесе будућности.

Постоји ли на фотографији и неки тајни знак њене судбине?

Обревши се у годинама које је он имао када је фотографија снимљена, сазнавши и доживевши све оно што није могла ни наслутити са очевог крила, поставши велика српска кнегиња после година трагања за својом Србијом - као за светим Гралом - започела је неравноправну, али, о, колико часну и витешку борбу за истину о њему, своме оцу.

Тај, један трен са ове фотографије утврђује у мени осећање прошлости (као великог унутрашњег закона по коме се живи), осећање оног што је морало бити трен у коме је цео живот, али и тога што осећамо као неумитно а називамо - судбином.

Не знам да се мотив судбине, тако моћан у античких Грка, икада у толикој мери оваплотио код нас Срба у једној личности, као што је то случај са кнезом Павлом. Роман о његовом животу не би требало да буде написан као Корнејев Сид - у александринцу - већ у станцама, као Лазе Костића Santa Maria della Salute.

Заиста, само би један такав, краљевски, класичан стих, могао да нам дочара отровни мотив судбине, немилосрђа и подсмех живота који су прогонили кнеза Павла; све оне жестоке мржње према њему, самоће у којима је био заточен, пакосне зависти гомиле и бахатог нашег заборава. Али, и оно што надмашује сву ружноћу: љубав и оданост, трпељивост и здрава нада његове кћери Јелисавете.

Има нечег олимпљански вечног и људски дирљивог у овој несвакидашњој причи, у ненаписаном роману са насловом Трагање за изгубљеном лепотом, овакве кћери од оваквог оца.

О томе каква је била кнегиња Јелисавета баш у време кад је снимљена ова фотографија, говоре нам Успомене госпође Елц.

- Круну мале породице носила је сасвим сигурно четворогодишња Јелисавета. Једна заиста прекрасна мала дама. Лепа као слика, грациозна као нека мала вила, јако виспрена и са једном у највећој мери привлачном полу-стидљивом а полу-поносном резервисаношћу, која је код тако малецног детета деловала фасцинирајуће. Посебно с обзиром на то што се са великом веселошћу, која се понекад чак сједињавала и са плаховитошћу, дете очито није ничега плашило и свакоме је била љубимица. Принцеза Олга се према њој односила мирно. Мајка и кћи су се једна другој обраћале са великом љубазношћу: "Would You mind, dear" (Имаш ли нешто против, драга) је свака друга реч. Отац јој очито ништа није могао одбити. Насупрот томе, стара енглеска дадиља ми се чинила заиста строгом, што је сигурно била једна корисна противтежа. Мала дама није трпела покушаје приближавања, кад сам једном покушала да јој кажем «моја драга», строго ми је одговорила: "Don't say my dear, its disgusting!" (Немојте говорити моја драга, то је одвратно!). Ја заиста не могу да верујем да дете тачно зна шта то значи «disgusting». Она је, међутим, јако поносна, а питала сам принцезу Олгу, кад се дете заиграло на другом крају сoбе: "Does she also talk a little Serbian?" (Да ли она говори и мало српски?). "Of course I talk Serbian, I am a Serbian girl!" (Наравно да говорим српски, ја сам Српкиња!), одговорио ми је мали патриот увређено.

Шта је била Србија у сећању једног детета? Шта је осећала мала Српкиња када је, у ноћи 27. марта 1941, заједно са браћом и родитељима морала да напусти своју отаџбину? Да би јој скренули пажњу, читали су јој бајке. Запамтила је само једну: о црвеној аждаји!

Када смо далеко од ње, зар отаџбина не избледи као фотографија? Шта може да остане од родне груде у подсвести детета, какав звук, мирис, боја, када је од ње било силом удаљено? Мора да је у таквим случајевима, под сунцем туђег неба, танка, слабашна потка животне тканице. Шта је могло да се задржи у свести мале принцезе осим утиска о грубости, насиљу које је имало за последицу неизбрисиву тугу, патњу и мукли бол оца и мајке? Њима је, од тога 27. марта, отаџбина била забрањена. И успомене, албуми са фотографијама, лична писма, све им је било конфисковано.

Поставља се питање: зар јој свет тако бучан и шаролик, тај свет у коме већина илузија изгледа као збиља, зар јој тај свет Америке и Енглеске није могао избрисати тешки звук увреде која се над њом и њенима наднела злосрећнога 27. марта?

Кад би неко у њеној близини говорио српски, каже кнегиња Јелисавета, одмах би претрнула и осетила напетост. Ћутала би.

После трагичне смрти њеног млађег брата, кнеза Николе, 1954. године, у родитељској кући је одиста завладао мук. Од тога дана, кнез Павле више није свирао нити слушао музику коју је волео. Шопен и Бах, њихове фуге и етиде, оне које је са уживањем свирао, замрле су у тој кући у париској улици Шефер.

Млада кнегиња Јелисавета је живела у свету као да је нема. То јест, живела је као изгнаник из отаџбине али и из сопственог живота, као неко ко живи у сопственој сенци. По страни од себе.

Све тако, до оног октобарског дана, када је из Будимпеште возом стигла у Београд. На један дан. Из дуге српске ноћи која је почела 27. марта 1941, у један октобарски дан 1987.

Мора да јој се тога дана цела њена прошлост учинила као трен, јер је судбина са фотографије није напустила. Показали су јој Београд и одвели у Топчидер. Тамо, преко пута конака Кнеза Милоша налази се његова задужбина, црква Светих апостола Петра и Павла. Приликом својих шетњи, у ту цркву је долазио и кнез Павле, у њој је био кум на венчању грофа Баграциона. Кнегиња је пожелела да уђе у храм. Зауставила се пред иконом Светога Великомученика и Победоносца Георгија. Њен отац је имао икону једног «руског» Светог Ђорђа који убија црвену аждају.

У топчидерској цркви кнегиња се заплакала. Облиле су је сузе и зајецала је, гласно. Кроз своју сузу угледала је Србију, ону исту Србију која је у изгнанству, кнезу Павлу, мирисала на босиљак и које се он са сузом у оку сећао.

Као и сусрети, постоје у нашим животима и фотографије, ван времена. Њихову тајну поимамо у трену, када, као добру коб, откријемо идеју због које смо створени.

М.Ј.




Мапа сајта
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.